Prvi svibanj, nekad maj, najbolja je prilika da se “radni” narod poput nas neradno odmori na morskim dubinama. Neki, poput Vedrana, proslavili su praznik rada onak kak se to radilo u “dobra” stara socijalistička vremena, RADNO. No ko im je kriv, nostalgičari jedni.

Dakle, u Košljunu na otoku Pagu slavio se ovogodišnji praznik rada. Nas nekolicina stacioniralo se malo podalje od te “radne” atmosfere da ne bi došli u napast pa se primili posla. Dođemo do Košljuna, odronimo svoju turu, popijemo koju putnu i bris u Pag ili Novalju da ne bi slučajno morali spremati opremu nakon ronjenja. Pa ipak smo na odmoru, ne? No, kolko sam uspjel primjetiti bilo je i tam nekih ljenčina po ležaljkama u hladu s pivama u ruci i glavama za tri broja većim od mamurluka (prokleti alkohol). Vele da su i oni ronili, ali moje oči se nisu uvjerile u to. Pa kaj piju kad im smeta?

No, šalu na stranu (“...skupljajmo radije hranu”). Kao što već spomenuh par redaka prema površini, ugostio nas je Vedran odnosno ronilački centar “Foka” u Košljunu na otoku Pagu. Skupilo nas se nekoliko Zagoraca iz Gnjurca, pa par Zagrepčanaca i pokoji Slovenac. Prava internacionalna ekspedicija (sve kajkavci, osim ovih purgera). Uglavnom na brodu nas je bilo i po petnaest duša. Pa još i oprema. Bog daj veći kup. Ali kak je rekel naš kapetan Mikula mali (čitaj: Vedran golemi): “Nije to ništ, morem ja i bolje!”.

Prvi uron, bar moj prvi, je bil 10 minuta vožnje od Košljuna, ali čisto dosta vremena da na leđima dobim “podlogu za ljeto” boje crvene fasad cigle. Tolko kolko je vani bilo vruće, tolko je bilo u vodi ledeno. Ronilo se u jednu špilju na dubini od oko 20-tak metara. Prva grupa je uspjela dignuti pijesak sa dna tak da smo se mi poslije osjećali ko u pustinjskoj oluji, a ne u moru. Ali se zato poslije nas, druge grupe, valjda neće ta špilja rasčistiti do početka sljedeće sezone. Sva sreća da nismo ulazili dublje u špilju jer se ne bi znali vratit van. No, ajde dobro, malo pretjerujem (ronilačke priče nisu daleko od ribičkih). Bilo je dosta toga za vidjeti. Ogromna hobotnica, škarpine, orade i još nekih ribica i ribetina čija imena nisam popamtil. Nikad ne zapamtim imena nakon upoznavanja.

Nakon što smo razgledali, i uneredili ulaz špilje, izašli smo van, već na pola premrznuti, i krenuli prema južnom ulazu. Raširili smo se da pronađemo ulaz, no mjehurići zraka koji smo izdahnuli u špilji pokazivali su nam put. Na ulazu smo ugledali jato riba kako ulazi u rupu. Provirili smo malo u rupu da vidimo kud su to ribice zbrisale i da izvučemo Vedrana iz rupe koji je zapeo na pola puta. Ipak rupa nije tak široka, ili se rupa skvrčila od prošle godine. Šala, Ante, šala... opet malo pretjerujem. No, bilo kak bilo, imal sam osjećaj da tu ribe s otoka Paga imaju škrinju di drže namirnice, jer je iz ove rupetine izlazila posebno hladna struja. Tu jedino pingvini mogu preživjeti, i bedasti Zagorci.

Opremu sam mogel skinuti sa sebe tek nakon 15 minuta dehibernacije sćučuren na rubu broda. “Klin se klinom izbija”, a nama Zagorcima uvijek za ovaj klin kojim se izbija služi alkohol bez obzira koji se klin treba izbiti, pa je tak bilo i ovaj put. Pivica, dvije, pa još tri, i ronač je spreman za nove pobjede.

Drugi dan ronilo se na otoku Maunu. Sad je put trajal čuku vremena. Ali sad sam, pametan ja, ostavil majicu na sebi da opet ne izgorim. Ali majica imala kratke rukave, pa sad izgledam ko ovi cestari kaj alsfatiraju po najvećoj vrućini: imam bijele kratke rukave i dok svućem majicu.

Plovimo uz Maun, otok nam je s lijeve strane na oko 10-tak metara. S lijeve strane broda lagano tirkizna boja, vidi se dno. Dok s desne strane broda (brod je “širok” oko 2 metra) tmina dubina. Pa da, lokacija za ronjenje je zid. Dubina se spušta i ispod 40 metara. No mi smo ipak “pali” samo do 30-tak. Dosta nam je bilo smrzavanja od jučer. Kaj je preveč je preveč, ni s kruhom nije dobro (mislim na smrzavanje, a ne na kosanu mast).

Slovenac, moram ga tak oslovljavati nažalost, jer se nisam imal čast s njim upoznati, imal je malih problema s regulatorom, pa je to moral na licu mjesta popraviti. Čovjek inače ima cijelu radionicu sa sobom. Opet moram citirati našeg kapetana Mikulu malog: “Talijani bi to odmah na servis u Englesku poslali, a mi to na brodu sredimo.”. Viš, viš, kaj mi majstori sve nismo sposobni napraviti, ne. To mu nije bilo dosta peha pa mu je još, jadnom, nakon kaj je skočil u more popustila desna rukavica na suhom odijelu. Mislim da nije baš suh izašel van. Tak mu i treba, mi nek se smrzavamo, a on tu glumi nekog frajera u suhom odijelu.

Ovaj put nam nije bilo tak hladno. Ili imamo strašnu moć privikavanja ili nas je alkohol od jučer još grijal. Mislim, ipak, da je ovo potonje. Opet smo se nagledali ribica, ribetina koje se spuštaju naglavačke niz zid u dubinu. Pokušaval sam ih imitirat (ipak me zovu Mitch), ali nije ni Mitch više ono kaj je nekad bil. Godine su to.

Obožavam zidove, terase s kojih se možeš “baciti” u dubinu. Puno zanimljivije od spilja. Bar meni. Ali kaj ja zagorec znam. Nismo ostali dugo, oko 35 minuta, jer ipak se more nije baš nešto zagrijalo za jedan dan.

Laganih sat vremena do obale. Nekim članovima ekspedicije odnosno njihovim mokraćnim mjehurima je vrijeme teklo i prelagano pa je bilo demonstracija razno raznih tehnika “olakšavanja”. “Sve je super i sve je za pet kad si muško i ...”, ali kad si žena onda se tehnika već malo zakomplicira i potrebna je asistencija. Jest da smo svi u duši voajeri, ali ronioci su prije svega pravi drugari (ipak je bil prvi maj, pardon svibanj), naročito prema drugaricama, pa smo potisnuli (teška srca) svoju voajersku čud u dubine i dopustili drugarici Petri da se dostojno “olakša”.

Jedna, dvije putne pivice kod Vedrana, platimo račun i bris da nas slučajno opet ne udavi sa pranjem i cijeđenjem opreme. Pa ipak je praznik rada.

I za kraj: ŽIVIO 1. SVIBANJ PRAZNIK RADA! ŽIVIO!!! ... da nam živi, živi rad...